Svi mi kreiramo različite sadržaje na internetu. Svaki ostavljeni post, okačena slika, šerovan status, podeljeni link – govore o tome kakvi smo, šta želimo/ne želimo, šta volimo/ne volimo, šta nas nervira. Govore o nama. Sa druge strane, u poslu kojim se ja bavim, društvene mreže se već godinama unazad nazivaju društvenim medijima zbog ogromnog broja ljudi koji se informišu na ovaj način. Dakle, mi smo svi urednici naših malih medija. A često i ne baš toliko malih.

Naime, prosečan korisnik Fejsbuka u Srbiji ima oko 300 prijatelja (mladi ljudi i mnogo više), te ukoliko postavite neki zanimljiv sadržaj koji može da izanimira većinu vaših prijatelja da na njega odreaguje lajkom, komentarom ili šerom, to znači da svi njihovi prijatelji mogu da otprate tu njihovu aktivnost (Facebook Activity Feed im daje informaciju o tome), vaš post može da vidi 300×300 ljudi. Devet hiljada ljudi. Mladi ljudi koji imaju preko 1000 prijatelja imaju veću snagu da izanimiraju svoje okruženje od bilborda na Trgu republike. A da li su svesni moći koju imaju i na koji način pristupaju jednom tako odgovornom zadatku kao što je uređivanje svog ličnog profila/medija na osnovu koga će veliki broj ljudi kreirati sliku o njima?

Na projektu Biraj reči, Hejt spreči koji realizuju Telenor, Ministarstvo prosvete RS I UNICEF, a koji ima za cilj da smanji efekte digitalnog nasilja i informiše mlade ljude o posledicama neodgovornog ponašanja na društvenim mrežama, upoznala sam mnogo divnih klinaca koji su svi jako informisani o temi o kojoj sada pričam. Pa ipak, mnogi od njih su bili žrtve nasilja, a većina ih je bilo u poziciji posmatrača procesa nasilja. Mali, mali broj njih je reagovao na nasilje. “To se mene ne tiče… Ako se umešam mogu i sam postati žrtva… To je SAMO emotivno nasilje, nema modrica… Mi se samo zezamo… Ne mešam se u tuđe stvari… Neću da budem tužibaba…”. Mnogo je razloga da se ne reaguje na nasilje.

A ne reagovati, znači biti saučesnik u procesu nasilja. Jedna divna devojčica nam je na jednoj radionici ispričala kako je sama bila žrtva, kako su neki “drugari” postavili njenu sliku na Vukajliji, postala je predmet podsmeha… Prolazila je kroz jako težak period, bila depresivna, ali su joj prijatelji pomogli da se izbori sa agonijom. Oni su bili uz nju, ali i uvek tu da umesto nje odgovore na neprimerene poruke i komentare, a na svaku uvredu odgovarali navođenjem njenih ljudskih kvaliteta. Podrška je bila toliko jaka da je ona shvatila da uopšte nije važno šta neko tamo mislio njoj, već šta ljudi do kojih joj je stalo i kojima je do nje stalo misle o njoj.