Tu, blizu nas, u našem daljem komšiluku živi jedan dečak. Plavooki i plavokosi. Logoreičan. I uvek nasmejan. Onako, iskreno nasmejan – sa usnicama razvučenim od uha do uha i iskricama u očima. Kod svih koji ga prvi put sretnu, on izaziva radost, kod onih koji ga poznaju – silnu empatiju. Sećaju se kada je pre dve godine ostao bez mame i tate, kako ga je prihvatila i brigu o njemu preuzela tetka i pomisle na njenu bolest i minimalna primanja, na trošnu kućicu u kojoj žive i nemogućnost da ima radost odrastanja kao deca drugih komšija. Njegovo ime je Mića. Ili mu je to nadimak, ne znam. Svi ga zovemo Smeško i radujemo se svakom susretu sa njim. Ulepša nam dan.
…
Čitala sam o njoj – ima samo devet godina i svakoga dana putuje osam kilometara do svoje škole u susednom selu. Po suncu i snegu, sa velikom torbom i još većim ushićenjem. Ima sve petice. Kada se vrati kući, ona pomaže svojim roditeljima oko bašte. Nakon 16 prepešačenih kilometara. Potom uradi domaći i spakuje torbu za sledeći školski dan. I sledeću šetnju do škole. Sreo ju je jedan poznanik i pitao da li joj je teško da sa tolikom torbom pešači tako dugo svakog dana. Rekla mu je da pešačenje nije teško jer ide da “bude srećna” – ide da uči, druži se sa drugarima i igra se u školskom dvorištu. U njemu nema igrališta, nema rekvizita, nema lopti, vijača. Nema ni knjiga u biblioteci. I krov prokišnjava.
…
Moja sestra predaje matematiku tom divnom dečaku. I često pričamo o njemu i njegovoj hrabrosti i snazi koju borba sa njegovom retkom i teškom bolešću stalno dokazuje. Fascinirane smo njegovom energijom koja ga je učinila omiljenim drugom u razredu. Nije najbolji matematičar, nije najbrži na krosu i nema najviše prijatelja na Fejsbuku, a ipak je omiljen. Prešarmantan, nežan, posvećen drugarima i zadacima, vedar i pun nade i vere. Taj mali, čaroban Rastko.
Jedan stari kineski filozof rekao je da dobrota u rečima stvara poverenje, dobrota u mislima stvara – dubinu, ali samo dobrota u davanju stvara – ljubav. Oni nam daju tako mnogo, vratimo im makar malo.
